Извор: Текстови са интернета
Принц Растко
Крст страдања
Педесетница
ДУХОВИ, Тројицa, Силазак Светог Духа на Апостоле, празник који представља рођендан хришћанске Цркве; а празнује се 50. дан после хришћанске Пасхе (Васкрса), па се зове и Педесетница (грч. Πεντηκοστή). Овај хришћански празник одговара јеврејском празнику Педесетнице, који се светковао као Празник седмица (недеља) или Празник жетви (2 Мој 34,32), исто у 50. дан после Пасхе. У хришћанској Цркви на Педесетницу светкује се спомен на Силазак Светог Духа на Апостоле.
У педесети дан по Васкрсењу и десети дан по Вазнесењу, излила се обилата благодат Светог Духа на ученике Христове, и напунила их снагом да Христов закон на земљи утврде: „И кад се наврши педесет дана бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху; И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују.“ (Дaп 2,1-4) Тако се испуни оно што је Исус Христос својим ученицима пред одлазак на Небо обећао. Сила Светога духа одмах је почела да дејствује јер је Св. Петар након тога ватреном речју придобио три хиљаде људи за Христову науку.
ПЕДЕСЕТНИЦА (грч. Πεντηκοστή), у Јудаизму педесети дан после Пасхе, или Празник седмица (2 Мој 34,22), или Празник жетве (2 Мој 23,16), или Дан првих плодова (4 Мој 28, 26). Према рабинском тумачењу у позном јудејству, на Педесетницу се славио и спомен на примање Синајског законодавства, за шта нема библијског основа. Од 16. нисана (март-април) обрачунавано је седам недеља, и следећи или 50. дан био је дан Педесетнице, који је падао 6. сивана – негде крајем маја (2 Мој 23,16; 34,22; 3 Мој 23,15-22, 4 Мој 28). У време овог јеврејског празника у Јерусалимском храму, поред молитава и жртвоприношења, читани су одређени одељци из Мојсијевог закона и из других свештених књига (касније и из Талмуда). Као и на Пасху и на Празник сјеница, и на Педесетницу сви одрасли Јевреји мушкарци били су обавезни да походе Храм у Јерусалиму.
Педесетница је била јеврејски дан молитве и народу се нарочито налагало да се тада радује пред Господом, са својим укућанима, својим слугама, левитом у своме месту, а туђин (дошљак), сирота или удовица „на месту које изабере Господ Бог твој да онде настани име своје.“ (5 Мој 16,9-12). Нарочита црта празновања био је принос два квасна хлеба испечена од новог пшеничног брашна (првина жетве). С њима су приношена два јагњета као жртва измирења, и све то је уздизано пред Господа и давано свештеницима; будући да су хлебови били квасни, нису могли да буду принесени на олтару (жртвенику). Друге жртве су биле као жртва паљеница: теле, два овна и седам јагањаца „са даровима својим и наљевима својим (жртва од пића)“ и јарац као жртва за Грех (3 Мој 23,17-19).
Све до приношења пентекостних хлебова, плодови жетве се нису смели јести, нити су се могле приносити друге првине. Цела свечаност је достизала врхунац у посвећивању жетве Богу као дародавцу, и коме су и земља и народ били свети, а што је започињало приносом пшеничног снопа на Пасху. Интервал између ова два празника сматран је верском сезоном. Само празновање Педесетнице у Библији се помиње само на једном месту (2 Дн 8,13). Педесетница је једини од три велика празника који се не помиње као спомен на догађаје из јеврејске историје; али такав значај пронађен је у чињеници да је закон дат на Синају 50. дана после избављења из Египта (уп. 2 Мој 12 и 19). Приликом изласка народ је принет Богу као живе првине (први плодови); на Синају је довршено њихово посвећивање Њему као народа.
Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима дана Педесетнице забележеним у Делима апостолским (Дaп 2). Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница (или Духови) била рођендан хришћанске Цркве.
То је један од највеличанственијих хришћанских празника из апостолског времена (Дап 2,1-22). Богослужења на Педесетницу одликују се вечерњом службом, која се обавља у наставку Литургије, као спомен на то што су се Апостоли одмах разишли по свету да проповедају; на њој се читају молитве Св. Василија Великог; у њима се Црква моли за даривање Духа благодати, за исцељење телесних и душевних тегоба, и да нас он све удостоји небеског Царства. На овај празник, богословски назван и Тројице, јер се појавило и физички Tpeћe Лице Свете Тројице – Свети Дух, Православна Црква украшава храмове, у које се уноси зелена трава, а у време старе Цркве зеленило се уносило и у куће (Св. Григорије Богослов, Проповед 44).
Овај обичај је прешао у хришћанску Цркву из Јудејске цркве, где су се у славу примања Синајског законодавства, које је дато под ведрим небом, украшавале синагога и куће гранчицама; ова симболика је израз благодарности Богу. Богослужење новозаветне Цркве изванредно одражава везу ова два истоимена празника у Старом и Новом Израиљу, с тим што је у средишту хришћанског литургијског песничког опуса догађај у Јерусалиму, а старозаветни празник одлична позадина – праслика.
Као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и Силазак Светог Духа на Апостоле рођендан хришћанске Цркве – истог дана, после проповеди Св. Петра, обраћено је три хиљаде верујућих (ДАп 2,4). За догађај Педесетнице уско је везан доживљај глосолалије, говор непознатим језицима, или разумевање страних језика.
У Црквеној иконографији, Силазак Светог Духа представљен је верном сликом како Апостоли седе са стране, са упражњеним местом на челу (то место је за Господа Христа, који се десет дана раније вазнео на небо).
Исус Христос је једном приликом ο јеврејском празнику Педесетнице гледао како се излива вино и вода, коју су Јевреји захватали са Силоамског бунара, и узвикнуо: „Ко је жедан нека дође κ мени да пије!“, чиме је хтео да каже: Силоамске воде нестаће; жртвеник ће пропасти па и храма нестаће, али човечија душа ће увек бити жедна воде спасења, а ту воду могу вам само Ја дати, јер сам Ја неисцрпни и вечни извор живота! Овај празник установили су још Апостоли, и он увек пада у недељу. Пошто је Бог Син обећао да ће послати Светог Духа, а Бог Отац дозволио, сва Три лица Божија учествују у том догађају.
Тог дана цркве се ките зеленим гранчицама и посипају травом. Догађај овог дана представља се на икони: скуп Апостола, а међу њима и Света Дјева Марија Богородица, и над главама сваког по један пламичак као ватрени језик. Но, може се представити и у облику три путника, кад се Бог код Мамвријског храста, јавио праоцу Авраму (1 Мој 18,1-2).
Овај празник се повезује и ca старим временима, када се славио празник жетве, радости и љубави. Десет девојака обуку се и оките лепо, па зађу од куће до куће, а међу њима је једна краљ, једна краљица, једна барјактар, а остале су дворкиње. Држећи јатагане обавијене пешкирима, играју и певају песме ο женидби, удаји, просидби, срећном састанку, радости око деце.
Тројице се славе као велики празник у Шумадији. Тог дана ишле су многим селима крстоноше.
Извор: СПЦ
Свети великомученик и победоносац Георгије
Према хришћанском предању, Свети великомученик Георгије (такође Свети Ђорђе) био је римски војник пореклом из Мале Азије. Свети Георгије је један од светитеља који се највише прослављају у Православној Цркви, међутим, такође се слави и у католичким земљама. Овековечен у причи где убија аждају, слави се у Канади, Каталонији, Енглеској, Етиопији, Грузији, Грчкој, Црној Гори, Португалу, Србији, као и у градовима Истанбулу, Љубљани и Москви. Такође је овај светитељ заштитник професија, организација и болесника.
Према предању, рођен је 275/280. године у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној хришћанској породици. Отац му је био војни официр. Још док је био дете, његов отац је страдао за Христа, па се након тога, мали Ђорђе преселио са мајком у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, где је добио достојно образовање. Израстао је у лепог, снажног и храброг младића, па су га као таквог узели у војску, где се брзо истакао својом храброшћу и бојним заслугама. Напредовао је нагло, од обичног војника до трибуна, да би га, већ у његовој двадесетој години, лично цар Диоклецијан произвео у чин комита тј. војводе (најстарији војни чин, којим се постаје и царев саветник).
За време цара Диоклецијана организован је највећи прогон хришћана, 303. године, десети по реду. Видевши да је отпочело немилосрдно истребљавање хришћана по целој земљи, Георгије подели сва своја блага сиромашнима и ослободи своје робове. Исто уради и у Палестини, пустивши слуге, завешта сиромашнима имања и богатства.
Ђорђу је ово тешко пало и на једном сабору је говорио против оваквог односа против хришћана и о њиховом даљем прогону. Том приликом је изашао пред цара и одважно исповедио да је и сам хришћанин. Сав бесан, цар нареди војницима да га затворе у тамницу.
По царевом наређењу, војници су положили Георгија на земљу, забили му ноге у кладе, а на груди му поставили велики, тешки камен. Тако притиснут, у великим боловима, дочекао је јутро, када га је посетио цар, очекујући да ће после ових мука Георгије да се одрекне вере. Међутим, Георгије је јасно и гласно одбио да се одрекне своје вере. Цар тада нареди да се донесе велики точак за мучење, са даскама препуним великих ексера, удица, ножева, мачева. Везан за такав точак док се точак са њим окретао, то је трајало док му цело тело није било у ранама.
Са точка су га одвезали, мислећи да је мртав. Када су се уверили у супротно, цар нареди да Георгија закопају у негашени креч тако да му је само глава била ван земље, и тако га оставе три дана да сагори. Након три дана, када су га откопали – увидеше да је и даље жив. Мучења су, по наређењу цара, настављена. Цар одлучи да позове највећег мађионичара у царству, по имену Атанасије, и њиме савлада Георгија. Атанасије се одазва цару и припреми два напитка – један, од кога би Георгије требало да се покори цару, а други смртоносан. Цар нареди да силом напоје Георгија првим напитком, а пошто се Георгије није покорио, онда нареди да му се да и други, смртоносни напитак. Сви стадоше запањени када Георгије опет оста жив.
На савет неких дворана, цар је тражио од Георгија да се поклони пред кипом бога Аполона да би му поштедео живот. Силан свет се скупио у храму да види како ће Георгије да се одрекне Хришћанства. Он је пришао статуи Аполона и прекрстио је, нашта се статуа срушила, а са њом и све друге статуе у храму. Видевши то жена цара Диоклецијана, царица Александра викнула је: „И ја верујем у Бога који Ђорђу даје толику снагу.“
Цар Диоклецијан најзад изда наређење да се одруби глава, и Георгију и царици Александри. Војници поведоше Георгија и Александру на губилиште, ван града. Малаксала и слаба царица Александра, на путу до места погубљења, замоли војнике да мало одмори и ту на губилишту издахну, пре посечења.
Стигавши на губилиште, Георгије стаде на одређено место и помоли се. А онда, Георгије положи своју главу, и би посечен дана 23. априла (тј. 6. маја по новом календару) 303. године. Према завештању тело Георгија пренето је у Лидију, а на његовом гробу касније је подигнута црква. По црквеном учењу 16. новембар је дан када је обновљен храм светог Великомученика Георгија у Лидији, где је положено његово тело – и Срби га прослављају као празник под именом Ђурђиц. Мало шта се, заиста поуздано, зна о његовом животу. У иконографији Православне цркве, Свети Георгије је још од 7. века приказиван као војник (без коња, у стојећем ставу) и са копљем или мачем.
Од 9. века се појављује још један приказ Светог Георгија – на коњу, у војводском оделу, како копљем убија аждају. Мало даље од њега стоји једна женска прилика у господском оделу. Сматра се да аждаја коју убија светац симболизује многобоштво. Жена која је на икони је царица Александра и она, како се верује, представља младу хришћанску цркву.
Приказ Светог Георгија који убија аждају је заснован на популарној легенди хришћанске митологије – “ Георгије и Аждаја“.
Забележена су бројна чуда која су се догодила на гробу светог Георгија као и његова бројна јављања у сну и на јави многима који су његову помоћ тражили. Култ Светог Георгија се зачео доста рано. На месту његовог гроба у Лидији, за време владавине цара Константина I (306-337), подигнут је храм њему посвећен. Током 4. века, култ Светог Георгија се из Палестине проширио на цело Источно Римско Царство. У 5. веку се култ овог свеца проширио и на Западно Римско Царство. 494. године, Георгије је проглашен за свеца, од стране Папе Геласијуса Првог (492-496). Храм Светог Георгија у Лидији је срушен 1010. године али су га Крсташи обновили. Године 1191. и током Трећег крсташког рата, храм је поново уништен, од стране исламских снага султана Саладина. После крсташких ратова у 12. веку, култ Светог Георгија је пренет у Енглеску. За време краља Едварда III од Енглеске, који је 1348. основао витешки ред Гартера, Свети Георгије је постао и заштитник Енглеске државе. Свети Георгије или на каталонском Сант Ђорди (катал. Sant Jordi), такође је светац заштитник шпанске аутономне покрајине Каталоније. Слави се по новом календару, 23. априла.
Веома је слављен код Срба, и најчешће га називају Свети Ђорђе или Свети Ђурађ. Многи га славе као крсну славу. Српска православна црква га слави два пута годишње. Главни празник је Ђурђевдан и празнује се 6. маја по грегоријанском календару (23. априла по црквеном), а други је пренос моштију и обновљење Храма Светог Георгија – Ђурђиц, који се слави 16. новембра (3. новембра по црквеном). На икони везаној за Ђурђевдан је свети Георгије приказан на коњу како убија аждају. Други приказ је свети Георгије као војник са копљем у руци. У нашем народу се оваква представа зове Ђурђиц и везана је за славу Ђурђиц. Посвећени су му многи манастири, међу којима најпознатији манастир Ђурђеви Ступови. Свети Георгије је поштован као заштитник многих држава и градова у Европи. Поштован је и као заштитник коњице, витезова и витештва и крсташких похода. Прослављају га Грци, Руси, Бугари, Срби, Енглези, Французи, Немци, Италијани, итд. Нови Храм Светог Георгија је подигнут на месту старог 1872. године и постоји још увек.
Извор: СПЦ
Извор: Текстови са интернета
Житије Светог оца Николаја, архиепископа мирликијског
Свети Никола је рођен у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, на прибријежију Средоземног мора, од родитеља Теофана и Ноне, у време римског цара Валеријана. Још као дете Никола је показивао необичне душевне дарове. Када је одрастао и изучио школе, желио је да ступи у свештенички чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за свештеника града Мира.
Када Николи помреше родитељи, који су били врло богати, он поче од свог наследства помагати сиротињу, делећи милостињу и удавајући сироте девојке. По смрти његовог стрица, епископи и свештеници из Ликијске области, искупе се да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу највреднијег и најтачнијег у извршавању дужности. Пошто су се уверили да је управо Никола такав, изаберу га за архиепископа мирликијског.
Као архиепископ Никола је поучавао народ у вери, не само у цркви, већ и по домовима, на улици и на сваком месту. Младић је саветовао, обилазио болесне, сужње откупљивао и пуштао на слободу, жалосне је тешио, а грешницима је показивао пут и начине да се поправе.
Али, када наста љуто гоњење хришћана под царем Диоклецијаном, Никола је допао тамнице и у њој провео много година, све док цар Константин не даде свима слободу, те се Никола опет врати на своју архиепископску столицу.
Када је после тога цар Константин сазвао први Васељенски сабор у Никеји, Никола је био члан тог сабора, који је осудио Арија и његову науку. Из ревности према чистој вери, ударио је Арију шамар.
Пошто је царица Јелена у то доба пронашла Христов крст у Јерусалиму, многи почеше да обилазе света места. И Никола је обишао сва света места. На овом путу десили су се многи чудновати случајеви. Прича се да када се Светитељ навезао на море, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмијавали су Николу што говори о стварима које неразуме, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро навукоше густи црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве запенушаних таласа. Никола паде Богу на молитву и облаци се разиђоше, ветар преста и бура се утиша.
Када се из Палестине враћао кући погоди се Никола са неким лађарем да га одвезе у Ликију. Али, када испловише, лађар не хтеде да вози куда је Никола хтео, већ кренуше на другу страну. Никола их подсјети на погодбу и да му чине неправду, али они му запретише да ћути. Одједном се подиже јак ветар и окрену лађу у другом правцу и без обзира на настојање лађара да задрже свој курс, ветар нанесе лађу на једно ликијско пристаниште, где се Никола искрца.
Има много прича како је Никола помагао људима у беди и невољи. Једном је завладала велика глад у Ликији, а у Италији је био један трговац који је имао много жита. Њему се Никола обратио у сну понудивши му три златника да одвезе брод пун жита у Ликију. Трговац тако и учини. Сво своје жито је продао, а град Мир спасио од глади.
Никола је био и вешт дипломата. Једном је избила побуна у Фригији. Цар Константин посла тројицу војвода са војском да угуше побуну, међутим војници су се искрцали у Ликију, где су одмах почели да злостављају становништво и отимају од народа. Никола је позвао војводе у своју кућу и замолио их да обуздају своје војнике. Ови то и учинише. Управо у то време један невини грађанин је био осуђен на смрт. Осудио га је један управник, који је хтео на тај начин да дође до богатства тог грађанина. Никола је сиромаха спасио од сигурне смрти на губилишту и осудио управника због грамзивости и среброљубља. Војводе су затим наставиле пут у Фигију гдје су угушиле буну. Вративши се цару Контантину, војводе су очекивале награду и похвалу, али један царев службеник их је осудио као издајнике и бацио у тамницу. Из тамнице су се војводе молиле и призивали Николу да их спаси од погубљења. Никола се следећег дана појавио код цара Константина и изнудио опрост војводама. Када су се војводе захвалиле цару што им је поштедио живот, он им је саопштио да то није он урадио, него да је за то заслужан свети човек, Никола.
Никола се појављивао и на местима на којима предходно није могао да буде физички присутан. Једном, када се трговачки брод враћао из Египта у Ликију, ухвати их страшна олуја. Морнари почеше да се моле Богу и призивају Николу. Никола се појавио, дохватио крму и избавио брод и морнаре од олује. Када се олуја стишала, Никола је нестао. Дочекао их је у луци где је бод пристао, а морнари стадоше да му се захваљују. Никола им на то одговори: „Не захваљујте се мени, него Богу. Ја сам грешник и смртник као и ви“.
Мало је познато да је Никола помагајући људима у невољи желио да остане анониман, те је новац стављао у одевне предмете људи, тако када би они пронашавши новац бивали изненађени. Једна од легенди говори о томе. Наиме у граду Миру живео је један сироти човек који је имао три прелепе ћерке, али их није могао удати, пошто за мираз није новца имао. О њему је некако сазнао Николе, па је једну ноћ посетио човека и поред ћеркиног му узглавља оставио чарапу пуну златника. Када су се пробудили, породица је била изненађена, а грешни отац је одмах кренуо да удаје своју прву ћерку. Никола је ово поновио и за преостале две, а када је отац ћери сазнао ко је био тај добротвор, отишао је до Николе да му се дубоко захвали. Никола је као и увек до тада био скроман те благосиља домаћина. Из ове легенде је касније произашла легенда о Светом Клаусу (Деда Мразу), који би уочи Божића остављао у чарапи на огњишту поклоне дјеци.
Тако је Никола до дубоке старости управљао црквом и народом, и чинио добра дела. Умро је 19. децембра 345. године. Његово тело је сахрањено у саборној цркви мир-ликијске митрополије.
Много година је његово тело тамо почивало. Скити, Словени са Дона су посећивали Николин гроб и тамо тражили избављење и доводили болесне ради излечења. Отуда се може објаснити зашто је Св. Никола толико омиљен код Срба.
У једанестом веку Турци су освојили целу Малу Азију, па и град Мир. Многи становници су се иселили и бјежали од стравичних злостављања.
Године 1096. Св. Никола се обрати у сну једном свештенику из Барија (Италија) и саопшти му да не жели да му мошти почивају у „безбожничком граду“ и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно тле. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8. маја. Мошти су однијели у манастир светог Јована Претече. Народ је одмах почео да се скупља и да тражи излечење, јер је Никола и по томе био познат. После три године подигнут је храм Св. Николи у част, у коме је Стрфан Дечански, српски краљ (као што је и наведено у његовом живопису), повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром.
Спомен на дан смрти Светог Николе слави се 19. децембра, по новом, или 6. децембра, по старом календару. У години се Свети Никола прославља и 22. маја (09.маја), у знак сећања преноса његових моштију у Бари.
Као што су од паганских богова улогу господара громова Срби предали Св.Илији, тако су улогу господара мора предали Св. Николи, јер он је многе бродаре од невремена спасавао. На Светога Николу, сви морепловци су у 4 сата поподне бацали сидро у знак сјећања на тог светитеља и отпочињали славље. Пловидба се настављала тек следећег дана. И Српско паробродско друштво је славило Светог Николу.
Извор: Српска Православна Црква
Свети Стефан Дечански – борац против јереси
Ако је икад седео на престолу земаљскога царства цар светитељ, то је био свети краљ Стефан Дечански. Грци, који су Словене иначе сматрали варварима, дивили су се красоти душе св. Стефана као једном најређем чуду тога времена. Када цар Кантакузен посла к Милутину неким државним послом игумана манастира Пантократорова, између осталога упита краљ Милутин и о своме сину Стефану. „Питаш ме, краљу, о другом Јову? рече му игуман, буди уверен, да његова убогост стоји више твоје краљевске величине”. Цар грчки најпре је поступао са слепим Стефаном врло сурово: прво га затвори у једно оделење дворца, и забранио свакоме приступ к њему; а по том га предао у манастир Пантократор с тим, да би тамо под тешким подвигом монашким ослабио и пропао.
Но блаженог Стефана Бог је чувао, и он је подносио подвиге поста и молитве као најбољи монах. О мудрости његовој почело се говорити по целом Цариграду. И цар га је почео уважавати и чешће од њега савете тражити. Тако на пример св. Стефан је допринео да се сруши чувена јерес Варламова, против које се борио св. Григорије Палама (види Синаксар II недеље часног поста). Варлам се у то време налазио у Цариграду, и вештом сплетком био је задобио за своје мишљење многе великаше у цркви и на двору. У недоумици цар призва Стефана и упита шта да ради са Варламом? Мудри Стефан му одговори речима Псалмиста: омрзох, Господе, оне који тебе мрзе! И још рече: „Опасне људе треба изгонити из друштва”. Чувши ово цар Кантакузен одмах протера Варлама с бешчешћем из престонице.
Извор: Митрополија црногорско-приморска
Света Петка
Света Петка или Параскева (грч. Παρασκευή – петак) је била хришћанска подвижница из 11. века .
Родила се у граду Епивату (Пиват – на турском Бојадис), који се налазише између Силимврије и Цариграда у Тракији половином десетог столећа. Она беше српског порекла, из имућне и веома побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, а касније би изабран за епископа Мадитског (989-996).
Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном да иде“ (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих. Након смрти својих родитеља, жељна подвижничког живота она напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, живећи строгим отшеличким животом, где се Христа ради подвизавала све до старости своје. У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват. Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11. столећу. Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других.
Богоугодни хришћани из тог места после јављања светитељке у сну неком Георгију и Јефимији пронашли су место где су биле закопане њене мошти, извадили су их из земље и положили у храм светог Петра и Павла у Епивату. Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле у Трново, да би опет биле враћене у Цариград, а из Цариграда у Београд. Сада се свете и чудесне мошти, Свете Петке налазе у румунском граду Јашију.
Широм наше земље налази се и велики број лековитих извора, који су посвећени св. Петки. Један од њих је извор св. Петке у Калемегданској тврђави у Београду где су њене мошти дуго времена почивале.
Тропар (глас 4): Пустиноје и безмолвније житије возљубивши, и во след Христа жениха твојего усердно потекши и того благоје иго во јуности твојеј вземши, кресним знаменијем и мисленим врагом мужески во оружившисја: постническими подвиги, постом и молитвами и слезними капљами, углије страстеј угасила јеси достославнаја Параскево и ниње в небеснем чертозје с мудрими дјевами предстојашчи Христу моли о нас почитујушчих честнују памјат твоју.
Света Петко, Божја светитељко, моли Бога за нас.
Удостојила си се гледања лица Божја, као чедо нашег народа, славна Петко светитељко, па имамо слободу теби говорити, сродници нашој, и тебе молити за спашење душа наших.
Слава си и похвала Београду, где чудотворна вода твоја привлачи множине многе, као негда Витезда, и даје слепима вид, узетим здравље, малаксалим снагу, и свима бодрост и радост, Христова девице, наша помоћнице.
Буди и надаље стража нашем престоном граду, утврди га у Православљу, помози верницима, подигни недужне и тужне, а усопшим родитељима нашим, браћи и деци измоли вечни покој и вечно спасење, света Петко, Божја светитељко.
Свима помози, па и мени не одмози.
Добре у добру сложи, и свако им добро умножи.
Да се кроз тебе прослави Бог у Тројци, навек века Амин.
Извор: Српска Православна Црква
Веронаука 